Kada sam odlučila da želim postati majka, ovo su bile moje dvojbe... (dio prvi: Karijera ili dijete?)

Pored toga jesam li zaista spremna za taj "poduhvat" i da li je pravo vrijeme, druga pitanja su se ticala mene kao mene.

Moja je situacija slijedeća bila u tom trenutku:
Hari je radio, jedini, ja sam radila isto tako, ali više na građenju nečega što će se u budućnosti isplatiti:

1. Pohađala sam kurs njemačkog jezika, s ciljem da dosegnem nivo B2, koji će mi dati tečnost u govoru, ali i otvoriti vrata za prijevod diplome i tržiste rada, gdje bih, kada bih uspjela s tim, imala velike šanse za zaposlenje (Što mi je kasnije upravo bilo jedna od otežavajućih okolnosti - bila sam nadohvat ruke B2 certifikatu po samom početku kursa, jer sam se po kvalitetu odvajala od ostalih učesnika kursa, i već i sama bila proglašena "štreberom" od strane kolega, a izdvojena kao najbolja i od strane profesorica). 
2. Radila sam neplaćenu praksu u obdaništu, kako bih istovremeno savladala terminologiju pedagošku i psihološku (to je bila moja ideja: A ustvari sam uz djecu naučila pričati njemački bez straha), i osigurala sebi da mi diploma bude prevedena onako kako bih ja voljela
3. Radila sam kod jedne porodice, kao kućna pomoćnica.

Ono što mi je bilo naklonjeno je činjenica da su u sva tri ta polja došle neke olakšice, (vjerovatno) kao rezultat toga kakva sam ja.

1. Imam prirodni dar za jezike, i sama činjenica da sam mogla drugima objašnjavati neke stvari koje nisu razumjeli, mi je pomogla da savladam svoj strah od pričanja. 

(I to vam je jedan od mojih zlatnih životnih pravila: Kada se bojite nečega, fokusirajte se na druge ljude: Uvijek ćete otkriti ili da je i njih strah, pa ćete se osjećati bolje, jer niste sami, ili ćete shvatiti da je njih strah, pa ćete se truditi oko njih, da ih toga oslobodite, pa ćete s vremenom izgubiti svoj strah)
  
   2.Obožavam djecu, a i odabrala sam svoj poziv, tako da je s lakoćom bilo raditi i besplatno tu praksu - djeca su me lako zavolila, pošto sam smirena, nasmijana i stručna, i većina kolega, a posebne simpatije sam dobila od svoje "šefice" ili kako ovdje to zovu "voditeljice", kojoj se svidio moj pristup, spontanost i iskenost, pa smo i dan danas svi u kontaktu. Pogotovo upravo sa šeficom. Obraća mi se za mišljenje za mnoge teme, što stručne što ljudske. Živim u komšiluku,tako sa često srećem i roditelje i djecu, i uvijek mi se obraduju, skoro svi (naravno da ima i onih koji me nisu gotivili, ali to je opet njihovo pravo).

  3. Porodica kod koje sam radila kao kućna pomoćnica je bila tako fina i ljubazna, i istini za volju, to mi je bilo s lakoćom, koliko su bili čisti, a imala sam dnevnicu visoku. Oni su bili kao melem za dušu, kupovali mi poklone za Božić, za svetog Nikolu, za rođendan, i na kraju, dali za mog Maka da mu nešto kupim. Isto su mi rekli da su prezadovoljni samnom, i da bi voljeli kada se oporavim da se vratim nazad.

Kad je sve išlo ovako kako je išlo, bila sam pred velikom dvojbom - možete pretpostaviti kojom:
Da li nastaviti "ganjati karijeru" ili se odlučiti za poduhvat: Imati dijete!

Poduhvat imati dijete

Svi koji me znaju, znaju da sam odgovorna. Ali količina odgovornosti koju trebaš imati za imati dijete, u mojoj glavi je bila ogromna. Prvo sam na tome trebala raditi, da li sam spremna na tu odgovornost. Jer, prepadaju te priče drugih:

• Kad ti se rodi dijete, nećeš imati ni za šta vremena (opet one kletve): Zamislite moje zaprepraštenje kada mi je moja kuma rekla da joj dijete skoro svaki dan prespava po cijeli dan - Ja kontam: Kako onda da nemaš vremena ni za šta? - I skontala sam, očigledno sam pogrešne roditelje slušala, koji nisu znali da ne budu sebični, i bivali su rezervisani naspram svog djeteta - i nervozni kad bi ih dijete "prekinulo" u njihovim aktivnostima - sad oprostite jer ću opsovati, ali *bem ja takve roditelje. Ako nisi bio spreman na to, onda nisi trebao ni da imaš dijete. Tačka. Kome god se ne sviđa ovo što sam rekla, nek mi se uopšte ne obraća, nego nek se zapita. Niko vas nije natjerao, ako jeste, sami ste sebi dozvolili.

Otuda moja jedna "kriza" pred kraj trudnoće - hoću li se moći odreći "svog vremena" - hoću li se moći odreći svoje sebičnosti, npr. neću moći više pisati kad budem htjela, neću imati vremena za crtanje. 

Opet ću ponoviti za sve mame koje će tek da se usude za ovaj poduhvat MISLITE GUZOM! 

VI ĆETE ISPOD SRCA DA NOSITE TO DIJETE - VI ĆETE DA GA DONESETE NA OVAJ SVIJET. Može vam pomoći medicina, može vam pomoći ako je vaš brižni muž uz vas na porodu, ali opet VI to RADITE! I VI; samo vi, treba da odlučite kada ste spremne da sebi pridodate tu odgovornost.

(Pisala sam još jednom tekst o tome kako se žene u trudnoći promjene: možete ga pronaći na ovom linku:
https://ph8enix.blogspot.de/2015/03/moje-tijelo-moja-beba.html )